Uspomena
Imam 17 godina.Jos malo pa cu napuniti 18.Kad sam imala 6,izgubila sam baku i deku.Ljude koje sam toliko volela.Ljude koji bi me cuvali kad bi mama i tata otisli na posao.Ljude koje bi ispunjavali svaku zeljicu koju bi moja mala glavica tada zamislila.Ljude koji se nikad ne bi naljutili na mene ma koliku stetu ucinila.
Jos uvek ne prodje ni dan,a da ne pomislim na njih.Oni zauzimaju posebno mesto tu,u mom srcu.
Ponekad imam osecaj da moja secanja polako blede.Bila sam jako mala kad su otisli tako da ih i nemam mnogo,a ova koja imam,trudim se da ih cuvam,da ih ne pustim da odleprsaju,da izblede…
Secam se kako mi je baka pravila ustipke.To sam naprosto obozavala.Posebno kad ih namazem dzemom ili uvaljam u secer u prahu.Mljac!
Secam se i kompota od jabuka koji bi mi pravila svaki put kad bih to pozelela.Ja bih stajala pored sporeta i gledala kako ona secka jabuke i ubacuje ih u lonac.Jos uvek mogu da osetim miris tog kompota.On se nekako urezao u moje nozdrve jos prvi put kad ga je pravila.
…Tiho noci moje zlato spava…Stalno mi je pevala tu pesmu.Njom me je uspavljivala.Secam se da nisam htela da zaspim dok ne odslusam pesmu do kraja.Zelela sam da uzivam u njenom glasu.Glasu slavuja.Glasu andjela.Cesto bih sada kada bih cula tu pesmu ,pustila suzu.Tada bi moje misli preplavila bujica secanja i uspomena i ja bih se vratila u detinjstvo,taj divan period kada je sve bilo tako lako i brige i problemi nisu postojali.
Kada bih bila nevaljala baka bi govorila kako ce postar doci po mene.Oko toga je uvek bila vecita rasparava.Uvek bi je pitala "Pa kako postar ima toliku torbu?"
Ali ona bi me uvek nekako ubedila,te sam onda uvek imala malu dozu straha u sebi.I naravno,trudila se da budem poslusna.
Svako vece ne bih isla u svoj krevet,vec kod nje.Citala mi je price za laku noc i jos uvek mogu da cujem njen glas prozet tolikim emocijama koje bi iznosila svaki put kad bi mi citala neku pricu.
Uvek se trudila da mi je docara kao da se stvarno nalazim tamo negde…iza sedam gora,iza sedam mora,u Zemlji Cuda ili bilo gde,gde bi me te noci odvela.Kad bi zavrsila sa jednom pricom,ja bih trazila jos jednu i tako u nedogled.Sve dok ne bih zapala.U njenom zagrljaju bih uvek najbrze utonula u san.
A deka…
On je bio divan covek.Secam se da sam svako jutro ustajala rano kako bih isla s njim u samoposlugu.Vozio je zutog golfa.Cesto bih mu trazila da me provoza jedan krug.On bi uvek sa zadovoljstvom prihvatao i ja sam naprosto uzivala u tome.
Secam se i toga da je sakupljao znacke kao i toga da je cesto igrao sah.Ne znam zasto,ali samo ova secanja me vezuju za njega.To su male sitnice.Sitnice koje ne mogu nabrojati ni na prste jedne ruke.I mnogo mi je zao zbog toga.Ponekad pomislim da sam ja kriva jer se nisam potrudila da ga bolje upoznam,a s druge strane krivicu svaljujem na sudbinu koja je umesla svoje prste i odvela ga tako rano da i nisam imala priliku da ga upoznam bolje.
Mnogo sam voela to dvoje ljudi.Jos uvek ne mogu da se pomirim sa tim da sam ih izgubila tako rano.Ponekad se zapitam Zasto??
Zasto su otisli tako brzo?Zasto su nas ostavili same?Zasto nam nisu dopustili da uzivamo sa njima jos malo?
Baka je umrla jer bila bolesna.Deka ubrzo posle nje.Od tuge.Cesto bih ga cula kako place nocu kad legne u krevet,ujutru kada ustane,kada prica sa kosijom preko ograde.Mnogo je patio.Toliko ju je voleo da je i otisao za njom.Njihova ljubav bila je toliko velika da nisu mogli jedno bez drugog.
Rano su nas napustili,ali su ostavili puno toga iza sebe i ja sam veoma ponosna i srecna sto sam ih upoznala i zahvalna sam sto su mi ulepsali taj mali period,tih 6 godina koje smo proveli zajedno.
Uspomena na njih uvek ce ziveti u meni.