Na prvi pogled...

Probudila me kisa.
Probudile su me kapi koje su dobovale po mom prozoru.
Kao vojnici koji izvode mars.
A onda mi misli odlutase ka tebi...
Naviru secanja.
Onaj topao letnji dan,kad nas je kisa iznenadila.
Kada smo trcali po plazi kao da je samo nasa.
Kada smo plesali uz kapljice muzike.
Kada si me zagrlio cvrsto,kada nisi zeleo da me pustis iz svog zagrljaja.
Kada si me poljubio.
Kada si...
Ugledasmo dugu.
Secam se,trcali smo pokusavajuci da joj nadjemo kraj,da pozelimo zelju.
Trcali smo,sve dok nas stopala nisu izdala,ali...
Nismo ga nasli.
A onda smo ipak pozeleli zelju,jer ako zelis i ako zelis dovoljno jako i ako verujes u to sto zelis,sve je moguce.
A onda se sve zavrsilo.
Ti si otisao svojim putem,ja svojim.
Znam daleko si sad,ali dalje nosis sve u sebi.
Osetim to.
Znam da kao i ja cekas onaj dan kada cemo se ponovo sresti.
Sve je blizi.
Sve si mi blizi.
Do tad...
Mislicu na nas.
Na dugu.
Na kisu.
Na dan kada je svet bio samo nas.
Mislicu na tebe i gledati kisu kako pada.

Ponovo mi je bilo tesko da zaspim.Ove,kao i svake prethodne noci u poslednje cetiri godine.Mozda zato sto je noc ta koja vrati sva secanja.

Nedostaje mi.Mnogo.Sama pomisao da nije vise pored mene boli.Kao da mi se srce razbilo u hiljadu delova i vise se nikada nece sastaviti.Ne zelim toliko da mislim,ali jednostavno ne mogu da je zaboravim.Ne mogu da prebolim to sto vise nije ovde.Kraj mene.Kraj nje.Kraj nas.

Otisao je do njene sobe.

Cvrsto spava.Kao andjeo.Ko zna gde su je snovi ove noci odveli.

Koliko samo lici na nju.Slika i prilika.Ista kosa,iste oci,isti pokreti,isti osmeh…

Ona je jedino sto mi je ostalo od nje.

Poljubio ju je u celo.

-Tata?

-O izvini duso,nisam zeleo da te probudim.

-A ne,nisi.Nisam mogla da zaspim

-Da li je sve u redu?Zelis li da ti ispricam pricu?

-Pricaj mi o mami.Kakva je bila?

Legao je pored nje.Naslonia je svoju malu glavicu na njegove grudi i poceo je...

-Tvoja mama je bila najlepsa zena koju sam upoznao.Upoznali smo se na fakultetu.Sasvim slucajno.Ona se tek doselila u grad i jos se nije bas najbolje snalazila.Upitala me je gde se nalazi jedna ucionica.

Tada,nisam ni ocekivao da ce mi kasnije toliko znaciti.

Poceli smo sve cesce da se srecemo pa sam je pozvao da izadjemo.Nije pristala iz prvog puta.Ali bio sam uporan.Na kraju je ipak to ucinila.

Secam se da sam te veceri bio jako nervozan.Bujica osecanja se pomesala u meni.

Vec na prvom sastanku smo otkrili koliko smo ustvari slicni.Imali smo mnogo tema za razgovor.Nismo prestajali da pricamo,reci su jednostavno izlazile same od sebe.Ostali smo te noci dugo zajedno,razgovorali smo o svemu i svacemu,sve dok nije svanulo.

Tada mi je rekla da mora da ide i onda sam je poljubio.Iz dana u dan postajala je sve bitnija osoba u mom zivotu.Nisam se razdvajao od nje ni na sekundu.Postali smo jedna dusa koja zivi u dva razlicita tela.

Kada smo zavrsili fakultet,vencali smo se.Tada sam postao najsrecniji covek na svetu.A onda su nam rekli da cemo dobiti bebu.

-Da li sam to ja?

-Da malena,to si ti-rekao je i posle dugo vremena,osmeh je posetio njegovo lice.

-A zasto je ja nisam upoznala?Zasto je ona sada na nebu?

-Nedugo,nakon sto te rodila,mama se razbolela.Otisli smo kod lekara,a on nam je rekao da je u pitanju obicna prehlada.Ali stanje se ubrzo pogorsalo i desilo se nesto sto niko od nas nije ocekivao.Otisla je.

Ali ona i dalje pazi na tebe i  voli te vise od svega.Ona je sada kao tvoj andjeo cuvar.Iako ne mozes da je vidis,ona je i dalje tu,pored tebe.

-A kako je izgledala?

-Bila je prelepa.Ti jako licis na nju.I ona je imala smedju kovrdzavu kosu,zelene oci,bas kao ti.I ona je imala mladez na levom obrazu,bas tu gde je i kod tebe.

A sada,uzmi svoju jaknu i vodim te da je upoznas.

Uzeo ju je u narucje i krenuli su.

-Malena,ovde je tvoja mama.Mozes da joj kazes sta god pozelis.

-Mama,volim te najvise na svetu.Znam da te nikada necu videti,ali zelim da znas to.Tata mi je pricao o tebi i...

-Tatice,zasto places?

-Nedostaje mi tvoja mama duso.A kada nam neko nedostaje onda smo tuzni i zbog toga placemo.

-Imas li ti nesto da kazes mami?

-Oh,duso...Toliko toga...

-Pa hajde,reci joj.Rekao si da moze da nas cuje.

-Ljubavi,evo malena i ja smo dosli kod tebe.Nedostajes nam.Doneli smo ti crvene ruze,znam da su ti bile omiljene.

Volim te.

-Tesko mi je to sto sad umesto tvoje tople ruke, osetim ovaj hladan kamen.

I zelim jos jednom da ti se zahvalim sto si se pojavila u mom zivotu,sto si mu dala znacenje,hvala ti na najdivnijem poklonu koji si mi mogla podariti,ovu prelepu devojcicu pored mene.Ona je moj maleni cvetic koji mi se uvukao pod kozu,gura me,daje mi snagu da nastavim dalje,iako je to sada,bez tebe,jako tesko.Nisi vise uz mene,ali si tu,na levoj strani.I ostaces tu,urezana u mom srcu,zauvek.

Kao i svako drugo vece izasla sam u setnju.Secam se da je bilo jako hladno.Cula sam neku muziku.Pomislila sam da dolazi sa trga pa se uputih tamo.Neki bend je nastupao.Videh da se masa okupila.Male grupice prijatelja pevaju zajedno zagrljeni,parovi se drze za ruke,poljupcem obelezavaju svoju pesmu.
A ja stojim u masi i posmatram…
Kroz glavu mi prolaze sve te srecne duse.
Jedne oci privukuse mi paznju.Jedan momak koji je isto tako poput mene stajao tamo sam,posmatrao,razmisljao.
Neko vreme smo se samo gledali.Ovlas se nasmejah.
Krenuo je prema meni.
-Cao ja sam Marko,rece.
-Mia,drago mi je,uzvratila sam.
Narednih par minuta smo stajali jedno pored drugog ne prozborivsi ni rec.
-Volim ovu pesmu,rekoh da prekinem neprijatnu tisinu.
-Tu pesmu jednostavno ne mozes da ne volis,uzvratio je.
Nasmejao se.Tada sam primetila da ima najlepsi osmeh koji sam ikad videla.Uhvatio me je za ruku.Prihvatila sam je.Pustila sam da se nasi prsti ukrste iako je on za mene tada bio potpuni stranac.I jeste,sem njegovog imena nisam nista znala,ali imala sam osecaj kao da ga poznajem ceo zivot.
Odjednom sam osetila nervozu,kao oni leptirici u stomaku koji se pojave kad si na prvom sastanku i kad si zaljubljen...
Privukao me je blize sebi.Stavih ruke oko njegovog vrata.Tiho mi je pevusio dok sam sam se ja prepustila njegovom glasu,ovoj noci,dopustila mu da me drzi u svom zagrljaju.
Steta sto je ova pesma morala da se zavrsi.Nisam vise cula njegov glas,a zelela sam jos,jos da ga slusam kako mi peva,kako peva samo za mene.Pogledao me je jos jednom tim ocima boje kestena.Bili smo toliko blizu da sam mogla da osetim dah njegovih usana.I odjednom sam ih osetila na svojima. I tada,kao da je ceo svet nestao.Ljudi oko nas su postali nevidljivi.Muzika se vise nije cula.Postojali smo samo mi.
Zelela sam da ovaj trenutak traje zauvek,da se nase usne nikad ne odvoje.
Kao carolijom,odjednom se vratismo u stvarnost.
***
Izasli smo iz mase i otisli smo do obliznje klupe.Secam se,te noci,razgovorali smo do sitnih sati.Nisam osetila hladnocu,nisam primetila da je pocelo da svice...
Zelela sam da se vise nikad ne razdvojimo...da ovo ne bude samo jedna noc u kojoj smo jedno drugom bili uteha i na koju cemo brzo zaboraviti.
Zelela sam da ga upoznam bolje.Svaki deo njega,njegove vrline,mane,slabosti,ono sto ga ispunjava.
Ali svanulo je,oboje smo bili zeljni sna i to jutro je svako otisao svojim putem.A svakog narednog dana nasi putevi bi se ponovo ukrstali i tako u krug.

Ovih dana cesto razmisljam o mostovima.Mostovima preko kojih svakodnevno prelazimo kad idemo u skolu,na fakultet,na posao,bilo gde.

Oni predstavljaju sastavni deo nas,jer oni nas povezuju.Ne povezuju oni samo dve obale,dva grada,dva naselja,vec i ljude,duse,srca,ljubavi,prijateljstva.Oni su simbol vecne slobode,simbol jednog grada,jednog naroda.

Oni su ruke koje nas spajaju.

Svi mostovi su gradjeni u bratstvu i jedinstvu,zajednickim snagama i mukuma ljudi koji zele da stvore jednu neraskidivu vezu.

Imaih raznih...

Neki su veliki,neki su mali,neki imaju lukove,neki nemaju.Neki su od drveta,neki od metala,neki od zeljeza.Neki su lepi,a neki su manje lepi.Ali svima im je zajednicko da povezuju ljude.

Oni spajaju ono sto priroda nije mogla.Dve obale,jedna naspram druge,bez mosta su kao dva razlicita sveta.Tako blizu,a tako daleko.Spajanjem tih obala stvara se nit,veza koja spaja te svetove u jedan.

Mostovi su kao ptice,uzviseni nad zemljom,preko svojih ledja jos od pamtiveka prebacuju ljude s jedne strane na drugu.

Neki mostovi su pak sruseni,neki jer ih je vreme pregazilo,a neke su srusili drugi ljudi i na taj nacin razdvojili dve obale,dva naroda,dva sveta.

Mostovi u mom gradu zauzimaju posebno mesto u srcima ljudi.Ne tako davno,neki ljudi iz daleka su dosli i porusili nase mostove.Za njih oni su bili samo meta,a za nas bili su srce i dusa grada.

Bilo da su poruseni ili da jos uvek ponosno stoje iznad neke reke,mostovi imaju svoju istoriju,govore o nekim proslim vremenima,sudbinama,ljudima.

Oni nas cuvaju od zaborava.

Covek nikada nije izgradio nista vrednije od mosta.Oni su veza.Veza izmedju ljudi.Oni stvaraju trajna prijateljstva,stvaraju ljubav.

Oni nisu ziva bica,ne disu i ne govore,ali imaju svoju dusu,dusu koja ce ziveti sve dok se preko njih moze preci.