Na prvi pogled...

Ponovo mi je bilo tesko da zaspim.Ove,kao i svake prethodne noci u poslednje cetiri godine.Mozda zato sto je noc ta koja vrati sva secanja.

Nedostaje mi.Mnogo.Sama pomisao da nije vise pored mene boli.Kao da mi se srce razbilo u hiljadu delova i vise se nikada nece sastaviti.Ne zelim toliko da mislim,ali jednostavno ne mogu da je zaboravim.Ne mogu da prebolim to sto vise nije ovde.Kraj mene.Kraj nje.Kraj nas.

Otisao je do njene sobe.

Cvrsto spava.Kao andjeo.Ko zna gde su je snovi ove noci odveli.

Koliko samo lici na nju.Slika i prilika.Ista kosa,iste oci,isti pokreti,isti osmeh…

Ona je jedino sto mi je ostalo od nje.

Poljubio ju je u celo.

-Tata?

-O izvini duso,nisam zeleo da te probudim.

-A ne,nisi.Nisam mogla da zaspim

-Da li je sve u redu?Zelis li da ti ispricam pricu?

-Pricaj mi o mami.Kakva je bila?

Legao je pored nje.Naslonia je svoju malu glavicu na njegove grudi i poceo je...

-Tvoja mama je bila najlepsa zena koju sam upoznao.Upoznali smo se na fakultetu.Sasvim slucajno.Ona se tek doselila u grad i jos se nije bas najbolje snalazila.Upitala me je gde se nalazi jedna ucionica.

Tada,nisam ni ocekivao da ce mi kasnije toliko znaciti.

Poceli smo sve cesce da se srecemo pa sam je pozvao da izadjemo.Nije pristala iz prvog puta.Ali bio sam uporan.Na kraju je ipak to ucinila.

Secam se da sam te veceri bio jako nervozan.Bujica osecanja se pomesala u meni.

Vec na prvom sastanku smo otkrili koliko smo ustvari slicni.Imali smo mnogo tema za razgovor.Nismo prestajali da pricamo,reci su jednostavno izlazile same od sebe.Ostali smo te noci dugo zajedno,razgovorali smo o svemu i svacemu,sve dok nije svanulo.

Tada mi je rekla da mora da ide i onda sam je poljubio.Iz dana u dan postajala je sve bitnija osoba u mom zivotu.Nisam se razdvajao od nje ni na sekundu.Postali smo jedna dusa koja zivi u dva razlicita tela.

Kada smo zavrsili fakultet,vencali smo se.Tada sam postao najsrecniji covek na svetu.A onda su nam rekli da cemo dobiti bebu.

-Da li sam to ja?

-Da malena,to si ti-rekao je i posle dugo vremena,osmeh je posetio njegovo lice.

-A zasto je ja nisam upoznala?Zasto je ona sada na nebu?

-Nedugo,nakon sto te rodila,mama se razbolela.Otisli smo kod lekara,a on nam je rekao da je u pitanju obicna prehlada.Ali stanje se ubrzo pogorsalo i desilo se nesto sto niko od nas nije ocekivao.Otisla je.

Ali ona i dalje pazi na tebe i  voli te vise od svega.Ona je sada kao tvoj andjeo cuvar.Iako ne mozes da je vidis,ona je i dalje tu,pored tebe.

-A kako je izgledala?

-Bila je prelepa.Ti jako licis na nju.I ona je imala smedju kovrdzavu kosu,zelene oci,bas kao ti.I ona je imala mladez na levom obrazu,bas tu gde je i kod tebe.

A sada,uzmi svoju jaknu i vodim te da je upoznas.

Uzeo ju je u narucje i krenuli su.

-Malena,ovde je tvoja mama.Mozes da joj kazes sta god pozelis.

-Mama,volim te najvise na svetu.Znam da te nikada necu videti,ali zelim da znas to.Tata mi je pricao o tebi i...

-Tatice,zasto places?

-Nedostaje mi tvoja mama duso.A kada nam neko nedostaje onda smo tuzni i zbog toga placemo.

-Imas li ti nesto da kazes mami?

-Oh,duso...Toliko toga...

-Pa hajde,reci joj.Rekao si da moze da nas cuje.

-Ljubavi,evo malena i ja smo dosli kod tebe.Nedostajes nam.Doneli smo ti crvene ruze,znam da su ti bile omiljene.

Volim te.

-Tesko mi je to sto sad umesto tvoje tople ruke, osetim ovaj hladan kamen.

I zelim jos jednom da ti se zahvalim sto si se pojavila u mom zivotu,sto si mu dala znacenje,hvala ti na najdivnijem poklonu koji si mi mogla podariti,ovu prelepu devojcicu pored mene.Ona je moj maleni cvetic koji mi se uvukao pod kozu,gura me,daje mi snagu da nastavim dalje,iako je to sada,bez tebe,jako tesko.Nisi vise uz mene,ali si tu,na levoj strani.I ostaces tu,urezana u mom srcu,zauvek.