Na prvi pogled...

Ne mogu da verujem da je proslo vec skoro godinu dana. Godinu dana odkako smo se prvi put videli. Tada nisam znala da ce mi sada ovoliko znaciti.

Sedela sam u vozu koji je isao za London, srecna sto cu ga ponovo videti. Misli mi odlutase ka proslom letu i onom danu kad sam ga prvi put srela.Tada, kad sam ga upoznala, pomislila sam da je mnogo stariji, iznenadila sam se kada mi je rekao da smo istih godina. Dani su prolazili, a ja jedva cekala da ga ponovo sretnem pa da mozemo da razgovaramo.Imali smo toliko zajednickih tema, bili smo toliko slicni. To mi je bilo cudno. Nisam do sad srela nikoga ko je bas tako kao ja.

Postao mi je drag, a onda sam shvatila da ipak osecam nesto vise.Nisam to pokazivala, ne jer nisam zelela, nego mi je to u prirodi.Uvek sam bila malo stidljivija i povcenija.Uvek sam se plasila da ja prva pokazem osecanja.

A i znala sam da, iako se nesto desi male su sanse da traje posto zivimo u dva razlicita grada, velika razdaljina nas deli.

Jedno vece legla sam ranije u krevet, pokusavala sam da zaspim, da skrenem misli od njega, ali bez uspeha. Ustala sam, navukla sorts, duks i otisla do plaze.Sela sam na pesak, posmatrala sam more koje je bilo tako mirno, tamno, beskrajno.Mesec se ogledao u njemu, prosipao svoj zlatni prah koji mi se u tom trenutku cinio kao neki put, put kojim treba da podjem.A mozda i ne.

-Ni ti ne mozes da spavas?- iz misli me je prekinuo dobro poznati glas.

Odjednom je obuzela ogromna sreca sto ga vidim i sto je tu pored mene.Seo je pored mene, zagrlio me.Naslonila sam glavu na njegovo rame i jednostavno se prepustila trenutku.Tisini koja je govorila toliko toga.

Zelela sam da mu kazem sve.Da otkako sam ga srela ne prestajem misliti na njega, da mi ne izlazi iz glave, iz srca, da mi se uvukao pod kozu... ali onda se setim da je ovo mozda poslednji put da ga vidim.Da ce nakon ovih par dana sto su nam ostali, sve ovo biti samo uspomena, secanje, sve ovo ce pasti u zaborav i svako ce nastaviti svojim putem, tamo gde je pre stao.

Ne znam tacno kako se to desilo, ali odjednom sam osetila njegove usne na svojima, njegovu ruku na svom obrazu. U tom trenutku nisam znala da li je stvarno ili je sve to samo plod moje maste.

Danas, skoro godinu dana kasnije dok se polako priblizavam njemu znam da sam uspela.Nisam verovala da ljubav na daljinu moze da traje.Nasa je svakim danom, iako nismo bili zajedno bivala sve veca, dublja, iskrenija.

Pistaljka je oznacila da smo stigli.Izasla sam iz voza i pocela u guzvi da trazim dobro poznato lice.Ugledah ga. Osmeh koji mi je tada uputio nije se mogao meriti ni sa cim na ovom svetu.Otrcah mu u zagrljaj i poljubih ga nezno.

-Ovaj put sam dosla zauvek.Vise nikada necemo morati da se razdvajamo.

Na to me je samo poljubio i zajedno smo krenuli na jedno novo putovanje.