Na prvi pogled...

Hodala sam uzarenim asfaltom na putu ka Tebi.Osecala sam da gorim,da cu se istopiti na ovom vrelom julskom suncu.Ali ni sva ta vrucina mi nije smetala koliko osecaj krivice.Krivice koju nosim u sebi mesecima.Krivice koja me jede iznutra,pece moju savest i ne da mi mira.

Ali negde duboko u sebi znam da postoji nada da ce doci taj dan kada ces moci ponovo da me pogledas,da razgovaras sa mnom i to ce za mene biti najlepsi poklon koji sam ikad dobila.

Ne,ne moras da mi oprostis,meni ce biti dovoljno samo da ponovo ugledam te plave oci i cujem tvoj glas.Samo to,nista vise.

Jos uvek mogu da osetim toplinu tvog dodira.Dodira koji me je grejao u hladnim nocima.Jos uvek mogu da osetim tvoj zagrljaj,nezan i topao,zagrljaj kojim si me stitio od nepravde,kojim si mi pruzao utehu i koji je bio moje stalno utociste,u kome bi zaboravila na sve brige i probleme.Zagrljaj u kojem bi se sklupcala kao mala srna i ronila teske suze satima i satima. Secam se kako si me ljuljao u krilu,govorio reci utehe,poljubio me u celo, govorio kako ce proci,da je sve jedan ruzan san iz kog cu se probuditi.

Jos uvek se secam tvojih usana.Toplih i  neznih.Slatkih poput meda.Jos uvek osecam njihove tragove na svojima.Na svakoj crti svoga tela.

Jos uvek osecam tvoj miris.Miris koji se uvukao pod moju kozu,urezao u moje nozdrve.

Jos uvek mogu da osetim tvoj topao dah i da cujem tvoj glas dok mi tiho sapuces one dve reci.Jos uvek mogu da vidim tvoj osmeh,osmeh andjela.Osmeh kojim si me pridobio cim si mi prisao,osmeh kojim si ti dobio kljuc moga srca.

Ponekad bih se zapitala da li si stvaran.Zapanjivalo me je to sto na svako moje histerisanje,napade ljubomore,izlive besa nikad nisi podigao glas.Jesmo,svadjali smo se,ali ti si posle svake svadje tokom koje bih ti uputila ne znam kakve reci i porazbijala pola kuce uspevao da me smiris.Ponekad se pitam kako si mogao da podnosis sve to?Kako si mogao da trips nekog kao sto sam ja?

Pomislila sam koliko sam srecna sto te imam,Tebe koji me jedini razume,koji me voli sa svim mojim  manama i nesavrsenostima.Tebe koji me voli takvu kakva jesam.

Jos uvek ne mogu da odganam secanja od onog hladnog zimskog jutra.Nisam smela da navaljujem da idemo na taj put.Nisam smela da budem toliko naporna i dosadna.Nisam.

Da se samo nismo zamenili mesta,da sam ja ostala da vozim,sada bi sve bilo drugacije.

Ti sada spavas.Ali nadam se da mozes da me cujes,doktor je rekao da mozes.I molim te da mi oprostis jer sam ja jedini krivac za ovo sto ti se desilo,ja sam trebala biti na tom mestu,ne ti.Tisina koju cujem posle price koju ti ponavljam svaki dan,iznova i iznova,ubija me.

I nikad necu sebi oprostiti ako mi sada odes.Izdrzi,znam da mozes.Verujem da ces to izgurati jer  ti si borac,a pravi borci se uvek vracaju u igru,a ti ces se vratiti u igru zvanu zivot,znam to.