Na prvi pogled...

-Da mozes da zamislis zivot drugaciji od ovog,da mozes nesto da promenis,sta bi to bilo?-upitao me je jednom prilikom

 

-Zasto me sad to pitas?

 

-Pa eto,zanima me,a i ovaj film je mnogo dosadan...

 

-Ah tu si potpuno u pravu.Bas se pitam ko je insistirao da bira-rekoh iziazivajuci ga

 

-Dobro,priznajem,kriv sam.Sledeci put cu izabrati nesto bolje.

 

-Potrudicu se da ti verujem.-rekoh

 

-Pa da pocnem ja sad...

-Oduvek sam zelela da znam da sviram klavir.Taj instrument me je oduvek odusevljavao.

 

-A sada zatvoti oci-rekoh mu tiho.

 

 Zatvori oci i zamisli... 

 

Ja cinim isto...

-Zavese se dizu.Zamisljam sebe kako na pozornici pred velikim auditorijumom izvodim svoju tacku...Kako moji prsti poput balerine prelaze po crnim i belim dirkama...Izvode svoj ples...

Ples zivota...

-Njegov zvuk me vodi na nova putovanja.Ponekad je nezan i ponesu me emocije,a ponekad je cvrst,snazan kao da zeli da docara neku dramaticnu situaciju.Prepustam mu se...

                 

Tom zvuku istine,zvuku ljubavi,zvuku zivota...

                                                         

-Zavrsavam sa svojom tackom.Ustajem i poklanjam se.Vidim nasmejana lica ljudi koji me pozdravljaju aplauzom i znam...Znam da sam uspela.

Otvaram oci,na njegovom licu vidim osmeh.

 

-Hajde,sad je red na tebe-kazem i krecemo u jedan sasvim novi svet.

 

 

 

Kisa je satima neumorno padala.Nista neobicno.Kad zivis u Londonu,vremenom se naviknes.Sirene automobila odavale su guzvu u saobracaju.Sedela sam u taksiju nervozno cupkajuci levom nogom ocekujuci da se kolona bar malo pomeri.Kasnim.Ponovo kasnim.

Dodje mi da izadjem iz automobila i pretrcim ceo Kornhil bez obzira na to sto sam ponovo zaboravila kisobran,bez obzira na to sto cu biti mokra do gole koze,bez obzira na sve..Jer ako ne stignem na vreme,mozda ce biti prekasno...Mozda ce ti jednom dosaditi da me cekas...

Rizikujem i ipak se ne odlucujem na taj korak s nadom da ce se guzva ubrzo rascistiti i da ce se saobracaj vratiti u normalu.

Paznju su mi privukle kapljice kise koje su se poput suza slivale niz prozore automobila.Tada se setih tebe.Ustvari,ti uvek posetis moje misli kada pada kisa.Zbog tebe sam je i zavolela.Secam se i kako si mi  ponudio svoj kisobran dok sam nestrpljivo cekala autobus.Secam se i kako si svo vreme cekao samnom.Mislim da sam te tada i zavolela.Da,mislim da je to bila ljubav na prvi pogled.

Retko se srecu takvi kao ti,pomislila sam.Danas je ljubaznost retka osobina.Svi gledaju kako da izvuku neku korist iz necega,niko vise ne zna za prave vrednosti.

A ja sam oduvek sanjala da mi se desi prava ljubav,filmska,nestvarna.Kao iz bajke.Ljubav takva da zadrhtim od svakog tvog poljupca,da se osetim zasticeno u svakom tvom zagrljaju.Takva da samim svojim prisustvom mozes da mi izmamis osmeh,a pogledom ulepsas dan.Ljubav takva da tvoja pojava znaci sreca,a da one momente kada nisi samnom provodim brojeci sate do naseg sledeceg susreta.

Mnogi su me osudjivali zbog takvog stava.Govorili su mi da sam zavisnik romanticnih filmova i knjiga,da zivim u nekom svom svetu,u bajci,da se sve to desava samo na filmu,da nije stvarno…

Ali ja se nisam obazirala na njihove price.Nek pricaju sta hoce.Ja sam verovala,a kada verujes sve je moguce.

A onda sam pronasla tebe.

Ne,ustvari ti si pronasao mene.

-Gospodjice stigli smo na vase odrediste-iz misli me je prekinuo glas taksiste.

Nisam ni primetila da smo se pokrenuli,da smo stigli na gotovo drugi kraj grada.

Platila sam i izasla iz taksija.Kisa je prestala.Nebo je ponovo bilo vedro i zraci sunca razbili su tmurne oblake.Pogledala sam na sat.Ovaj put ne kasnim.Podigla sam pogled.Ugledah tebe.Otrcah ti u zagrljaj i pomislih-kako sam srecna sto te imam.